Pisanje je ono što neće nikada izgubiti smisao.

Grizem se jer zaboravljam. Zaboravljam bitne stvari. Sjećanja blijede, Njezinu prisutnost više ne osjećam, ne znam da li je to zato jer me ona napustila ili zato jer sam se napokon pomirila s tim da je nema i da se neće vratiti. Zamišljam koliko bi toga bilo drugačije da je sada tu. Postavljam ju u situacije u kojima se ne mogu zamisliti ni sa kim drugim. Pa ih onda radije potisnem u sebe, nego da podijelim sa nekim tko nije ona. Ne znam bi li se trebala gristi zbog toga što, dok stanem pored tog hladnog kamena, odložim na njega narančasti gerber.. sada vidim samo kamen. I ne vidim smisao. Kao da sam dopustila da neke stvari izgube vrijednost. Ne znam. Ono u što sam sigurna je da bi mi dobro došao razgovor s njom.

Nikad mi nije bilo jasno zašto muško ženski odnos (pri tome mislim na vezu) funkcionira tako da, što si ti hladniji,što više ignoriraš, osoba je zainteresiranija za tebe. Možda sam ja jednostavno neka nepopravljiva romantičarka i živim u krivom vremenu, ali, za osobu do koje mi je stalo, napravit ću sve. Dat ću cijelu sebe u taj odnos, trudit ću se, ulagati i prepustit ću se. Jer, nema boljeg od uživanja u osjećajima. Osjećaj ispunjenosti, nakon toliko dugo vremena. Stvarno, ponekad ne želim zaspati, jer, napokon mi je java postala lijepša od snova. Čini se nestvarno.
Koliko dajem, želim toliko i dobiti natrag. Smatram da ne tražim previše. Koliko smo slični, toliko smo i različiti. I zato, trebamo zajednički rad, kompromise, ulaganja i trud. No, ponekad imaš osjećaj kao na početku, dok pokušavaš ne reći nešto krivo da ne bi nešto upropastio. Biti konstantno na oprezu i neprekidno dozirati svoje osjećaje i ono što zapravo sve želiš s tom osobom, ne znam koliko je to ispravno. A ono što želiš više od ičega je, da budeš sigurna u to da je on siguran u Nas. I tada, lakše je prepustiti se, bez opterećivanja. No, dok čuješ/vidiš kako on Vas vidi, tvoja sigurnost pada u vodu. Jer, ako on sam ne zna što bi s nama, pa mora pitati prijatelje, koliko je to TO?

Znam, previše razmišljam, previše forsiram, no, svi imamo svojim mana. Svojim ponašanjem ne želim da se išta loše dogodi. Ne želim da dođe do svađe, prekida ili bilo čega sličnoga. Stvarno, to mi je na zadnjem mjestu. Takva sam jer mi je stalo. A od kad mame nema, nisam se niti s jednom osobom stvarno zbližila. I zato, sebično 'grabam' Njega, samo da ga ne bi izgubila. A to guši, znam da guši. I zato, radije ću dozirati sebe, nego da ga izgubim. I znam, ne možeš ni prisiliti osobu da bude s tobom ako ne ide, no, dat ću sve što treba da ide. Neću dopustiti da neki vanjski subjekti utječu na Nas, jer, On je moje prvo sve. On je taj zbog kojeg se osjećam ispunjeno i poželim leći na travu, gledati u sunce i vrištati od sreće.